NE POSTOJI PRAVI I POGREŠAN NAČIN DA SE STVARA MUZIKA

Na Međunarodni dan mladih 12. avgusta 2021. godine u Novom Sadu je otvoren Omladinski centar. U prvom delu programa svi zainteresovani su imali priliku da se upoznaju sa prostorom Omladinskog centra kao i sa programima različitih omladinskih organizacija. Uveče je potom usledio muzički program uz nastupe grupe Tri kapljice, benda Buč Kesidi i DJ-a Milesa Higha. Tom prilikom Zoran i Luka iz Buč Kesidija rekli su nešto više o svojoj karijeri, izazovima sa kojima se susreću i omiljenim aktivnostima u slobodno vreme.

Ko su bili Zoran i Luka pre Buč Kesidija? Kako je izgledao prelomni trenutak za početak vaše karijere?

Zoran: Luka i Zoran su bili isto što i sada, zato što se družimo od malena. Najupečatljivi trenutak je taj kada je došao producent Milan Bjelica u podrum jedne kuće u Pančevu i kada smo mu pokazali prve demoe sa prvog albuma, pitao nas je da li ovo radimo ozbiljno ili se zezamo? Mi smo rekli da ovo radimo ozbiljno, na šta je on odgovorio da se vidimo za dva dana i rekao šta da promenimo. Tako se nastavilo sve, došli smo do kraja drugog albuma i Novog Sada večeras.

Luka: Zoran i Luka su bili dva najobičnija momka iz Pančeva koje je vezivalo to što žele da stvaraju. Čak i pre nego što smo krenuli da radimo sa bendom, nalazili smo se sa trećim ortakom koji se sada bavi filmskom režijom, i zajedno smo pisali skečeve. Želeli smo da napravimo skeč komediju, sada kad se setim skečevi su bili skroz okej. Još od tada, Zoran i Luka su dva lika iz Pančeva koji se druže i koji su imali jako sličan drajv da stvaraju nešto ozbiljno. Na kraju smo se našli u muzici, preko slične muzike koju slušamo i indi roka koji smo zajedno otkrili. Tako smo došli do ovde.

Koliko je producent Milan Bjelica zaslužan za vaš uspeh i da li vam se i dalje ukusi poklapaju?

Zoran: Milan je veoma zaslužan za naš uspeh, jer je on filter za stvari koje mi ne vidimo, ne čujemo i ne prepoznajemo. On nas jako lepo usmeri na muzičkoj, svakoj umetničkoj i kreativnoj osnovi. Negde nam se ne poklapa muzički ukus, ali tu je pitanje poverenja budući da Milan ima iskustva, radi jače projekte od nas, a radi dosta i sa Amerikancima.

Ukoliko posmatramo Buč Kesidi u vreme prvog albuma i sada, kako biste opisali taj tranzitivni put? Na koji način se menjao vaš umetnički pristup muzici?

Luka: Mnogo smo se oslobodili, to je glavna stvar. U periodu prvog albuma tek smo krenuli i zbog bendova koje smo slušali i voleli dosta smo bili vezani za tradicionalnu postavku rok benda, gde bubanjar svira bubnjeve, basista bas, gitarista svira gitaru na svakoj pesmi i sve vreme. Prave se aranžmani od tri instrumenta koja imaš. U međuvremenu basista je otišao iz benda nakon prvog albuma i zbog toga što smo u nekom smislu naterani da se snalazimo, jako smo se otvorili prema drugim načinima da stvaramo muziku. Ne postoje pravi i pogrešni načini da se stvara muzika, svi su legitimni. Zbog toga što smo naterani da eksperimentišemo, mnogo smo napredovali i krenuli smo da se bavimo sa dosta različitih stvari, sa aranžmanima, instrumentima. Gomila gitara u jednoj pesmi, sintisajzer,  bekvokali. Više nismo bili vezani za formu, posvetili smo se tome da pesma zvuči dobro na koji god način to postigli.

Gde pronalazite inspiraciju za muziku i tekst?

Zoran: U svakodnevnim izlascima i stvarima koje se dešavaju nama, okolini i našim najboljim prijateljima. Suštinski u onome što prepoznamo i vidimo da se ne dešava samo nama, nego mislimo da se desilo još nekim ljudima. To nam predstavlja povod za pisanje pesama.

Šta rade Luka i Zoran kad nisu na koncertima, u studiju, na naplatnim rampama i u hotelskim sobama?

Zoran: Luka igra šah, ja šetam Jukija, sad smo krenuli da veslamo i ide nam dobro, a fanovi smo i kućnih žurki.

Da li je bilo momenata kad ste želeli da odustanete? Sa kakvim izazovima se svakodnevno susrećete?

Luka: Ne mogu da se setim ni jednog trenutka u kom smo hteli da odustanemo. U nekim momentima smo bili zbunjeni, na primer kada nam je otišao treći član, bilo je i momenata kada nismo znali šta radimo. Ali odustajanje nije bilo opcija, teramo dalje. Jedan od izazova sa kojim se suočavam jeste da nemam radne navike. Kao i za razvijanje bilo koje druge veštine, za muziku je jako bitno vežbati makar petnaest minuta, pola sata ili sat, a ja ne mogu da se nateram, to mi je i dalje glavni problem. Sada treba da pišemo pesme za novi album, i dalje nismo otkrili u kom će pravcu ići. Kad smo sa Euforijom provalili prvu i drugu pesmu, tad smo otprilike znali. Sveukupno ume da bude zanimljiv proces, ali i težak posebno dok ne shvatiš u kom pravcu ideš.

Savet mladima koji je vama dosta značio?

Zoran: Meni i dalje odzvanja rečenica koju nam je rekao Milan Bjelica, ili se zezamo ili radimo ozbiljno. Ideš sto posto u ono što radiš, posvetiš svo svoje vreme, navike, zanimanja, sve posvetiš samo jednom cilju. Guraš do kraja dok ne ostvariš taj cilj, onda postaviš novi i ideš dalje. Dok ti ne dosadi, ali najverovatnije neće jer ako si doneo tu odluku, imaš elan koji te gura sve vreme.

Luka: Slažem se sa Zoranom, da li hoćeš ozbiljno da se baviš ili to radiš iz hobija? Ogromna je razlika ne samo u tome da ulažeš svoje vreme i pažnju, nego u pristupu. Mi smo uvek pristupali svojoj muzici tako da želimo da to budu dobre pesme, objektivno dobre pesme. U smislu da smo bili spremni da prihvatimo sve savete sa strane od ljudi koji se mnogo bolje razumeju u muziku i duže se bave dizajnom zvuka, miksom, snimanjem instrumenata, sviranjem gitare. Ima ljudi koji su prosto bolji u tome i ukoliko možeš da pokupiš bilo šta od njih, pokupi. Nemoj misliti da si ti najbolji i nemoj biti previše izgubljen u svojoj viziji koja jeste najbitnija stvar, ali nemoj dozvoliti da te sapliće. Dopusti da ti neko pomogne, da ti kaže i usmeri te.

Asocijacija na „mladi u centru“ ?
Zoran: Akustična gitara, Oasis Wonderwall, dosta devojaka koje slušaju i jedan nesretni momak koji ne zna ni tačno akorde, ali uspeva da pokrije atmosferu.

Autorka teksta: Lara Grginčević