Priča “Kad kuća gori, barem se čoek ogrije”

“Kad kuća gori, barem se čoek ogrije” – pobednička priča

Bio je to jedan sunčan dan, u jeku proleća. Livade su konačno opet nosile odore od cveća, a nove ljubavi su se zakuvavale. Ptice su orile radosno svoje pesme, a majske kiše koje su prosule na milione kapljica su činile polje blistavim. Jedna od tih kapljica koja samo što nije pala je služila leptirici kao ogledalce. Leptirica se doterivala i graciozno nameštala svoje antene. Njen zamišljen pogled u kapljicu, nakon što je pala, se zamenio izneneđenjem na licu otkrivajući da ju je sve vreme posmatrao nepozvan gost. Bio je to leptir opčinjen njenom lepotom. Uputio joj je jedan sramežljiv smešak. Prišavši joj, okrenula se i lagano ga pljesnula svojim velikim ljubičastim krilima. Vinula se u oblake znajući da će je leptir pratiti. Pravila je zaokrete oko drveća, a potom izletela na čistinu, pitajući se zašto je leptir još uvek nije sustigao. Okrenula se da osmotri situaciju i zatekla ga kako usporeno leti vukući za sobom jedan očigledno proporcionalno veći i težak maslačak. Još uvek se simpatično smešio iako se preznojavao od jurnjave. Bila je oduševljena njegovom odlučnošću da ga nosi ovoliko visoko. Smejući se oči su joj zaiskrile i prišla mu da pomiriše cvet. Tek što se slegla da oseti arome maslačka, oboje ih je u jednom zalogaju progutala ptica, a maslačak koji beše ispao iz sićušnih ruku se tužno lelujaći vraćao livadi. Trapavo su dospeli do stomaka ptice, tako što su upali u gomilicu semenki. Izmigoljivši se iz semenki, gledali su u ograničen prostor oko njih u nadi da će naći izlaz. Očekivali su svoje poslednje trenutke. Leptiricu je polako počela da hvata paranoja, upalšeno je gledala na sve strane. Naljutila se što su joj se antene iskrivile, a potom uputila neprijateljski pogled leptiru, stavljajući mu do znanja da misli da je on za sve kriv. Leptir razgleda očaran, što ima priliku da vidi stomak jedne ptice, deluje veoma ushićeno. Nervozno je šetela napred nazad tražeći izlaz, kojeg nije bilo. Leptir slušajući tapkanje njenog hoda hvata ritam i počinje da pleše. Leptirica zbunjena na njegovu reakciju pokušava da ga ne primećuje. Leptir skakuće na sve strane pa i oko leptirice dekoncentrišući je. Ona od nerviranja vuče svoje antene. Naposletku odustaje i sklupčava se od straha. Predala se negativnim emocijama. Leptir joj prilazi sa širokim osmehom i pruža joj ruku, nudi joj se za ples. Ona isprva oklevajući i gledajući u stranu, konačno prihvata ponudu. Prve plesne korake je napravila ukočeno od straha, a ostale sve slobodnije. Počela je da shvata leptirovu perspektivu i predala se zamišljenom ritmu. Spajaju svoje malene ručice i kreću da se vrte u krug. Počeli su i da lete koliko su mogli u ne toliko velikom prostoru. Čas su se vrteli, čas leteli, stojali uspravno, pa naopačke. Sasvim su zaboravili da su pre koji tren bili progutani. Ušli su u svoj svet mašte i opet su videli proplanke livade koje su radosno preletali napred, pa nazad. Uživali su u svakom momentu koji im je bio pružen. Bili su presrećni što i dalje imaju jedno drugo. Kad su već zaglavljeni u stomaku, barem mogu da plešu zajedno do mile volje. (Sledi tranzcija slike od leptira koji plešu do ptice koja zabrinuto gleda u svoj stomak koji se pomera). Zabrinutost ptice je prekinula melodija druge ptice na susednom stablu. Ptica diže pogled i automatski se zaljubi u prelepu pticu koju je videla, jer je imala leptiriće stomaku. Srce joj je skoro iskočilo iz grudi. Munjevito se spustila među cveće da nađe najlepši i najmirisniji. Ishitreno je prelazila preko žutih maslačaka, ljubičastih šafrana i konačno našla ono za čim je tragala. U pitanju je bila jedna prelepa crvena lala. Ptica se nežno spustila pazeći da ne oduva latice. Duboko je udahnula opojne mirise njene. U tom trenutku savladana od silnog polena koji je udahnula, iskinula je leptire na slobodu. Nemarivši za leptire otišla je za pticom svojih snova. Leptiri su sanjivo dolazili sebi. Našli su se u još većoj radosti, što su konačno slobodni. Razmenjujući par pogleda nastavili su sa svojim veselim plesom. Obletali su se i vrteli na sve strane. Leteli su sve više i više, toliko visoko da su izleteli iz našeg vidokruga. Shvatili su da u svakoj lošoj situaciju mogu naći i dobru stranu stvari.

O konkursu “Poslovice: vanvremenske mudrosti”
Omladinski savez udruženja OPENS u partnerstvu sa Gradom Novim Sadom, Gradskom upravom za sport i omladinu, Gradskom upravom za kulturu, Vladom Autonomne Pokrajine Vojvodine, Pokrajinskim sektretarijatom za sport i omladinu, Pokrajinskim sekretarijatom za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, Pokrajisnkim sekretarijatom za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine-nacionalne zajednice i Maticom Srpskom je u septembru raspisao konkurs za pisanje kratkih priča na temu (zadatih) srpskih narodnih poslovica, za učenike koji pohađaju srednje škole sa sedištem na teritoriji APV kao i za srednje škole sa sedištem na teritoriji APV.