KADA UČIMO ZAJEDNO, BOLJE SE RAZUMEMO

Kada sam se prijavila na trening za vršnjačke edukatore, moj cilj je bio da naučim što više o samoj temi mentalnog zdravlja, kao i da upoznam mlade ljude koji su tu iz istog razloga – da pomognu sebi i drugima.

Kroz četvorodnevni trening prošli smo kroz različite edukativne aktivnosti u vezi sa temom i prisustvovali predavanjima od strane predstavnika nevladinih organizacija koje pružaju psihološku pomoć mladima. Trening je vodila diplomirana psihološkinja koja nas je naučila osnovnim terminima, kako da prepoznamo kada je osoba u distresu (tužna, uznemirena na neki način), načinima pružanja psihološke pomoći, kao i kako da vodimo radionice u školama.

Većina vršnjačkih edukatora, uključujući i mene, na samom početku treninga nije bila upućena u postojanje mnogih nevladinih organizacija u Novom Sadu. Takav slučaj je bio i u školama u kojima smo počeli sa realizacijom radionica, čiji je cilj bio poboljšanje informisanosti mladih ljudi upravo o ovim izvorima sigurnosti i podrške.

Radionice sam držala u paru sa vršnjačkom edukatorkom Ivanom Katančević u Karlovačkoj gimnaziji, na ČOS-ovima.  U toku časa od 45 minuta napravile smo uvod, podelile đacima mape grada na kojima su na obeleženoj teritorijalnoj oblasti trebali da pronađu mesta koja pružaju besplatnu psihološku pomoć, kao i mesta gde se mladi osećaju bezbedno. Nakon toga smo im predstavile klub za mentalno zdravlje “Sazvežđe podrške” kao i organizacije koje ga čine. Takođe, učenicima smo objasnile kako mogu da pronađu i kontaktiraju vršnjačke edukatore.

Bilo je momenata u kojima nas je dočekao  dosta nemiran i glasan razred, ali bez obzira na starosnu grupu prisutnih ljudi, do kraja časa su svi pažljivo slušali i što je najvažnije, pokazali zainteresovanost da nauče više o temama mentalnog zdravlja. Najčešće ih je zanimalo kako mogu da se uključe u volonterski rad sa nekim od organizacija i tako pomognu drugima. Bilo je i pitanja o treningu koji smo prošle, kao i kako samo pružanje psihološke pomoći funkcioniše. Mnoge od učenika je pogodila i iznenadila činjenica koliko zapravo ljudi ima potrebu da potraži podršku i razgovara sa nekim.

Razgovarali smo o periodu za vreme pandemije i njenom uticaju na mnoge aspekte naših života. Deljenje ličnih iskustava i načina rešavanja problema je, po reakcijama i komentarima naših vršnjaka, pomoglo mnogima da shvate da nikada, ni u jednoj situaciji ni problemu, nisu sami i da uvek postoji neko kome mogu da se obrate ukoliko prolaze kroz težak period ili im jednostavno treba osoba za razgovor. Nekolicina učenika nam je otkrila da nisu gledali na mentalno zdravlje kao na važnu temu, ali da im je naše predavanje otvorilo oči kao i da bi voleli bolje da se upoznaju sa temom kako bi bili u mogućnosti da pomognu svojim drugarima.

Par vršnjaka nam se, posle održane radionice, obratilo i zatražilo pomoć oko nekog problema sa kojim se suočava. Ono što sav trud i rad, koji smo do sada uložili i u koji nastavljamo da ulažemo u pomaganju drugima, čini vrednim, jeste saznanje da smo makar jednoj osobi olakšali situaciju u kojoj se nalazi i stavili joj osmeh na lice.

Važno je da mi, kao mladi ljudi, pomažemo jedni drugima, u cilju da zajedno gradimo bolju, bezbedniju budućnost i da čuvamo svet i okolinu koju daljim generacijama ostavljamo u amanet.

Autorka teksta: Jovana Grabež