LOŠA NEDELJA – BOLJA GODINA

U nedostatku javnih dešavanja i opštoj tišini koja je zavladala tokom 2020. godine grupa spontano okupljenih muzičara svakodnevno na ulicama Novog Sada prkosi atmosferi koju nameće pandemija. The Bad Week, Strahinja Jajić, kratak razgovor o country-blues bendu i čarima muzike sa ulice.

Zašto baš Bad Week, ko su članovi i kako je nastala ova priča?

Prvo smo hteli da se zovemo Bad English, jer su nam pesme na gramatički nekorektnom engleskom, ali smo ubrzo saznali da je to ime već zauzeto. Pa je onda iz tog imena nastalo The Bad Week, kao loša nedelja, u jednu ruku može da se opiše sviranje na ulici gde često ima “loših nedelja” lošeg vremena, malo ljudi, loših svirki, a u drugu ruku može da se gleda i kao nakon loše nedelje mi dolazimo kao osveženje. Članovi su Stefan Stefanović Gile na usnoj harmonici, Danijel Seethaler na bubnjevima i ja kao vokal i gitara. Prvo smo krenuli da sviramo Gile i ja. Gile, pošto nije imao svirki zbog pandemije je izašao sam da svira na ulici. Naišao je na mene i nakon dve svirke nam se pridružio Danijel koji je isto kao i ja već duže vreme ulični svirač.

Obzirom da pišeš i autorsku muziku, u čemu najviše pronalaziš inspiraciju i kako bi opisao svoje stvaralaštvo?

Pre sam stalno strahovao od pravljenja muzike, odnosno pisanja tekstova. Mislio sam da samo velike misli zaslužuju da budu plasirane. Tog straha sam se otkačio tokom poslednjih godinu dana. Stvaram šta mi padne na pamet, pevam o ljubavi, o apsurdu, o nadi. Šta god mi u tom trenutku dođe, kako me melodija ponese, kako se reči slože. Ne opterećujem se materijalom, zanima me melodija, energija, život.

Da li je izazov biti ulični svirač, i ako jeste, zbog čega?

Izazov je koliko je i sloboda. Sa finansijske strane, kad poredimo sa plaćenim svirkama, svirka na ulici nije determisana ugovorenim iznosom novca. Od tvoje energije, kvaliteta svirke, a i sreće zavisi koliko ćeš zaraditi. U trenutku kad prestaneš o tome da razmišljaš već samo izvodiš svoj performans srcem, tad postaješ pravi ulični svirač. Sloboda je u tom smislu da je živa stvar, odigrava se na ulici. Ostvaruje se konekcija između slučajnog prolaznika i svirača, što ja vidim kao predivnu stvar.

Šta za tebe znače ulice Novog Sada, i kakvo je iskustvo svirati na njima?

Ulicama Novog Sada sam zahvalan, izvođenje na njima me oblikovalo u ovo što sam danas. Stekao sam poverenje i samopouzdanje. Od svirke na ulici naučio sam mnogo toga o odgovornosti, lepoti življenja, spontanosti i slobodi. Na istim ulicama sam se kroz pesmu smejao gledajući o pod bez očitog razloga, promatrao nepoznato dete kako razigrano skakuće uz zvuke moje muzike, gledao zaljubljeno u devojku dok mi donosi ružu i plakao sećajući se momenata koji se ne mogu ponoviti. Tako da ulice Novog Sada ne bih menjao ni za šta. One su za mene život u malom, male radosti, svaki dan.

Šta bi poručio mladim umetnicima koji bi se možda oprobali u uličnom izvođenju?

Poručio bih da se oslobode. Nemojte se bojati. Pevajte sebi i drugi će vas slušati.

Autor teksta: Milan Knežević