MALI ČAS EMPATIJE

Elektronsko maltretiranje individualca ili određene grupe ljudi se zove “cyberbullying”. U svetu gde se konekcije i prijateljstva prave lakše nego ikada, ovaj fenomen je sve češći.

U najčešćim slučajevima elektronskog maltretiranja, ljudi se zabave na račun nečijeg ispaštanja. U ovikvim situacijama je neko vređan ili prozivan javno.

Vrste cyberbullying-a su:

• Širenje tračeva, laži ili tajni preko socialnih mreža
• Verbalno nasilje, pogrdna imena i komentari, koji su direktno upućeni žrtvi ili su postavljeni/se šire preko društvenih mreža
• “Blackmail”/ucenjivanje
• Postavljanje privatnih slika bez dozvole
• Lažno predstavljanje kao žrtva kroz online profile, poruke…
• Hakovanje profila žrtve i krađa ličnih informacija
• Javno maltretiranje i slično

Cyberbullying utiče na žrtve, a posledice elektronskog nasilja mogu biti: loše samopouzdanje, anksioznost, strah, bes, frustracija, povećana antisocialnost, manjak poverenja, poteškoće u otvaranju drugima, depresija, povećana mogućnost samopovrede i suicida… Grupe koje su najranjivije bilo kakvoj vrsti nasilja su deca od oko 12-13 godina, gledajući da su i dalje u razvoju i negativan spoljašnji uticaj im može nauditi.

Dosta ljudi prepoznaju ovaj vid nasilja (pogotovo vršnjačko) kao šalu, pa shodno tome dopuštaju nasilnicima da nastave sa svojim problematičnim ponašanjem. Iz straha, veliki broj žrtava ne govori ništa, neki čak ni ne shvataju da je to što im se događa zaista nasilje. Postoje različiti razlozi zašto ništa nije preduzeto povodom elektronskog nasilja. Međutim, nije žrtva jedina koja može nešto da preduzme – ko god zna šta se događa, može da prijavi bilo koju vrstu nasilja.

Elektronsko nasilje je opasno jer često ne može da se prepozna ili zaustavi. Jedan od razloga zašto je nasilnicima toliko lako da maltretiraju nekog preko interneta je sama činjenica da je to internet – sve je anonimno, lako je obrisati evidenciju. Nasilnik često ne može da vidi kako njihove akcije utiču na žrtvu i to im dozvoljava da žive bez griže savesti.

Kod dosta nasilnika manjak empatije i emocionalne inteligencije i jesu jedan od razloga za njihove akcije – ali ne i izgovor. Danska – država koja već proteklih desetak godina rangira među top tri najsrećnije države na svetu ima odgovor na dosta naših problema.

U Danskoj deca od 6 do 16 godina imaju obavezan predmet u kome uče o empatiji. Ovo je sistem koji je bio uveden 1993. godine i od tada se mogu videti značajne promene u samoj psihi ljudi. Stepen nasilja se znatno smanjio i ljudi su mnogo srećniji.

Empatija je nešto što je traženo i očekivano od svih ali nigde nije učeno. Ovim vam ne govorim da moramo da uvedemo obavene časove empatije ili slično, ali bi trebalo da se fokusiramo na decu i mlade – dajemo im više naše pažnje, slušamo njihove probleme i damo im dobar primer od kog mogu da uče. Ništa nam časovi empatije i slična predavanja neće značiti ako dete u momentu kada izađe iz škole vidi primere nasilja i lošeg ponašanja, ikada vidi ukućane kako se svađaju ili tuku, ili kada je dete skroz zanemareno od strane staratelja. Ništa tom detetu empatija neće značiti ako je ne vidi u svom okruženju. Empatija ne dolazi od školskih ustanova – ona dolazi od nas.

Ako stvarno želimo da promenimo problem sa sajber nasiljem ili bilo kakvim problemom takve prirode, prvo treba da gledamo sebe – kakav smo mi primer dali ljudima oko nas?

Autor teksta: Gabriel Petković