Tek – jun 2023. godine. Već – 18 identifikovanih žrtvi femicida u Srbiji.
O senzacionalističkom i neprofesionalnom načinu medijskog izveštavanja tokom prethodnih godina su napisane različite studije i preporuke, kao i raznovrsna istraživanja. Ova dokumenta obrađuju različite fenomene i probleme, a sve više je onih koji se tiču rodno zasnovanog nasilja nad ženama koje u situacijama sa najgorim ishodom postaje femicid. Osnovna pretpostavka bila bi da će upravo njihova prisutnost podstaći pojedine urednike i medijske radnike da povedu više računa kada je u pitanju ophođenje prema ovoj tematici, odnosno pristup prema osetljivosti iste. Ipak, sa svakim novim danom bojazan da će na naslovnoj strani našeg glavnog izvora informisanja osvanuti vest o novoj žrtvi femicida čini se da je sve veća, kao i stepen neetičkog izveštavanja o istom.
Šta je femicid?
Femicid – ubistvo žene od strane muškarca isključivo zbog činjenice da je ona žena. Upravo ovakva definicija pojma dovoljna je da se shvati koliko je situacija ozbiljna i ni malo naivna. Uloga medija kao jednog od najuticajnih faktora u oblikovanju mišljenja javnog mnjenja trebalo bi da, između ostalog, bude otklanjanje rodno zasnovanih stereotipa i fokus na promovisanje jednakosti, istine i ljudskog dostojanstva. Ipak, kada do nasilja dođe, uvodne rečenice koje neretko pronalazimo već među naslovima najposećenijih portala poput O njemu nisu imali ništa loše da kažu ili On je bio sasvim običan, porodičan čovek, kao i zagledanje u intimu onih koje su bile izložene nasilju ili pokušaj pronalaženja razloga za isti, samo su neki od mnogobrojnih načina na koji medji krše osnovne postulate novinarstva.
Poput Hipokratove zakletve u medicini, jedna od njihovih osnovnih obaveza jeste da obezbede uslove u kojima će medijsko izveštavanje biti u skladu sa profesionalnim standardima i etičkim principima Kodeksa novinara Srbije koji nalaže da je novinar dužan da se u svom poslu uvek koristi časnim sredstvima i da strogo poštuje privatnost onih o kojima piše. Međutim, čini se da to nije uvek slučaj.
Kako se mladi ljudi u Srbiji osećaju nakon izlaganja sadržaju vezanom za nasilje nad devojčicama, devojkama i ženama?
Rezultati ankete koju je realizovao U-Report Srbija tokom oktobra 2022. godine pokazali su da:
- 65 odsto mladih smatra da mediji o ovoj temi ne izveštavaju na saosećaj način,
- 70 odsto njih osetilo neprijatnost ili uznemirenosti nakon izlaganja, odnosno čitanja izveštaja ili gledanja sadržaja o nasilju, najčešće usled brutalnosti zločina, nedostatka empatije i zanemarivanja žrtve.
Kao razlog ovakvog izveštavanja 63 odsto njih navelo je želju za privlačenjem pažnje i povećanjem tiraža, a preko 90 odsto ispitanika istaklo je da je neprihvatljivo da se odgovornost za nasilje pripisuje onima koje su ga doživele.
Ukoliko lokalno proširimo na globalno, istraživanje na Univerzitetu u Kvebeku koje se tiče zastupljenosti suicida u medijima pokazalo je da je moguće povući paralelu između ova dva fenomena kada su u pitanju problematike u medijskim izveštajima te zaključiti da primeri loše prakse utiču na pogoršanje mentalnog zdravlja onih koji im se izlažu. Prikaz ovakvih scena u elektronskim medijima neminovno u pojedinim slučajevima može da izazove jaka osećanja i mentalnu preokupaciju, a samim tim poveća nivo stresa kod mladih osoba.
Među preporukama za poboljšanje medijskog izveštavanja mladi su istakli odgovore koji se tiču:
- bolje zakonske regulative,
- preuzimanja odgovornosti za neetičko izveštavanje,
- češće obuke za novinare i novinarke.
Mediji – saveznici ili neprijatelji?
Analiza medijskog izveštavanja o problemu nasilja prema ženama tokom 2020. godine koju je sprovela grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama pokazala je da mediji o ovom problemu govore uglavnom samo kada do njega dođe dok se iz edukativnog ugla, odnosno u svrhu otvaranja i podsticanja razgovora o rasprostranjenosti i posledicama istog, njim bave znatno manje. Fotografije i video zapisi koji na neprimeren način prikazuju nasilje prisutni su u više od jedne trećine objava, a podatak koji je istaknut kao najproblematičniji oličen je u činjenici da se u skoro 70 odsto objava i dalje krši bar jedan od mnogobrojnih etičkih standarda, a najčešće se to odnosi na objavljivanje informacija koje nisu od javnog interesa.
S druge strane, procenat objava u kojima je jasno stavljeno do znanja da je nasilje prema ženama društveni problem sveden je na tek 20 odsto. Stoga je godinu dana kasnije ista grupa objavila je i Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama koje se odnose na različite stavke.
Pre svega, medijski izveštaj ne bi trebalo da sadrži niti jedan podatak koji bi mogao da otkrije ili uputi na identitet žrtve, kao ni članova njene porodice, te odgovornost za počinjeno nasilje ne bi smelo da se prebacuje sa nasilnika na preživelu, odnosno žrtvu. Među smernicama je jasno istaknuto da nasilje nikada nije tragičan događaj, već propračunati akt.
Shodno tome, medijski izveštaj ni na koji način ne sme pokušati da ga kroz lične ili bilo koje druge osobine nasilnika opravda. Pored toga, on ne sme sadržati detalje samog čina, a njegova osnovna uloga trebalo bi da bude ukazivanje na činjenicu da je u osnovi ovog problema nejednak položaj i odnos moći između žena i muškaraca.
Među preporukama koje su se našle u ovoj publikaciji naglasak je stavljen i na potrebu da se kada god je to moguće rad na ovoj tematici dodeli pre svega novinarkama koje već imaju iskustva u izveštavanju o istoj. Takođe, neophodno je naglasiti da iako se najčešće izveštava o fizičkom nasilju ono nije jedino koje je prisutno. Psihološko, ekonomsko, seksualno ili bilo koje drugo nasilje nosi istu težinu, te je nužno sveobuhvatno obraditi sve potencijalne aspekte koji ga se tiču.
Pored svega navedenog, medijima se preporučuje da obuhvate i srodne teme koje su u direktnoj vezi sa femicidom kao što su posledice zloupotrebe oružja i uticaj tradicije ili popularne kulture na stavove o vatrenom oružju, te da kada god je to moguće angažuju stručnjake iz određenih oblasti i institucija koji bi bili relevantni sagovornici, a sve u cilju objektivnog izveštavanja.
Kampanja #kojajesledeća: Da li se nazire Femicide Watch?
Među mnogobrojnim i neprestanim apelima istakli su se zahtevi udruženja građanki FemPlatz koji su usmereni ka uspostavljanju nezavisnog tela za praćenje femicida koje je najavljeno još tokom 2018. godine u sklopu Strategije za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period 2021–2025. godine, ačiji izostanak šalje poruku ženama da njihovi životi još uvek nisu dovoljno vredni pažnje. Pored toga, udruženje je zatražilo i definisanje femicida kao posebnog krivičnog dela, odnosno teškog ubistva, kao i strože kazne za njihove počinioce. Stoga su neophodnost za obraćenjem veće pažnje na procenu rizika od femicida kod svake prijave nasilja, te pravoremena i odgovorna reakcija, potrebni više nego ikada do sad.
Iako prevencija ovakvih slučajeva verovatno nikada neće biti u potpunosti moguća, svaka pozitivna akcija izazvaće i reakciju. Pre svega, neophodno je senzibilisati sve učesnike društva – građane, institucije i organizacije – da ne okreću glavu na rastući problem i shvate ozbiljnost istog.
U krajnjoj liniji, mediji kao njihovi saveznici dužni su da adekvatno reaguju, poštuju gore navedene stavke i suzdrže se od upotrebe senzacionalizma, a sve u cilju izbegavanja scenarija koji će dovesti do potpune normalizacije bilo kog oblika nasilja i diskriminacije u medijima, a samim tim i u javnoj sferi.
Autorka teksta: Andrea Knežević, studentkinja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu
Kampanja “Pripazi na ton. Pripazi na klik” realizuje se kao prateća aktivnost programa u potrebi da se javnost i predstavnici/ce medija informišu i edukuju u okviru oblasti mentalnog zdravlja. Program “Pripazi na ton. Pripazi na klik.” podržan je od strane Gradske uprave za sport i omladinu Grada Novog Sada – Kancelarija za mlade.
