JEDAN DUH U DVADESET TELA

Skup ljudi zaljubljenih u muziku i ples, doprineli su tome da OPENS zazvuči na jedan specifičan način. U prostorijama Omladinske prestonice Evrope, grupa Telo kao instrument odlučili su da upoznaju mlade sa svojim telom i muzikom koju ono može da proizvede. Govorom tela i njegovim zvukom pokušali su, kako kažu, da se posvete sebi, svojim mislima i koordinaciji.

Da  instrument zaista može da zameni telo, uverili su nas Ana i Marko iz udruženja Otvoreni krug Novi Sad koji se ovim nesvakidašnjim poslom bave godinama unazad.

„Telesne perkusije su prilika da mladi nauče nešto novo o sebi i muzici. Pokušavamo da pomerimo mlade od ekrana i vratimo ih sebi i svom telu. I ranije smo radili sa mladima, a sa njima je uvek dinamično. Mogu da nauče nešto novo o sebi i svojoj koordinaciji pokreta, o kretanju u prostoru. Mogu da nauče mnogo toga o sebi ali i o društvu i drugima. Učimo ih da ne treba sebi da sude i da smatraju da je ono što je nepredviđeno greška nego da je to nešto sa čime mogu da eksperimentišu i čega ne treba da se stide,“ kaže pevačica, pozorišni izvođač i kompozitor Ana Vrbaški.

Ove nesvakidašnje i autentične aktivnosti u Omladinskoj prestonici Evrope imaju za cilj da animiraju mlade i pruže im šansu da se kroz zabavu upoznaju sa, u ovom slučaju, svojim telom.

„U pitanju je radionica koja se bavi pokretima, zvukovima i ponašanjem našeg tela. Radionucu vode Ana i Marko koji su iz udruženja Otvoreni krug. Oni sa dvadeset učesnika vode radiocu gde ih uče da prave određene pokrete uz zvukove i na taj način proizvode harmoniju tela. Ovo radionica je veoma autentična kao i sama tema koja se obrađuje. Bilo nam je zanimljivo da mladi u Novom Sadu prisustvuju ovakvoj radionici gde mogu da saznaju nešto više o sebi i mislim da nemaju često priliku da učestvuju na ovakvim radionicama,“ kaže asistentkinja koordinatorke za omladisnske aktivnosti Jelena Karać.

Nakon radionice od dva sata, učesnici su se, kako kažu, osećali rasterećeno, olakšavajuće i odmornije, što i jeste bio jedan od ciljeva.

„Ranije sam bila dosta anksiozna dok nisam počela da se bavim muzikom. Počela sam da sviram klavir i perkusije i to je bio moj način da se izvadim iz te situacije. Dopada mi se to što moramo da budemo prisutni sve vreme, i duhom i telom, da pratimo sve što rade drugi da to i osetimo. Ako samo  pazimo na sebe i ne slušmo druge, to nije to. Sve vreme mora percepcija i koncentracija na nivou i to je jako lep oćaj jer ga slabo osetimo u stvarnom životu. Sada, nakon radionice se osećam slobodno i mislim da bih mogla čak i da poletim,“ kaže učesnica radionice Una Glišić.

Pokret, pesma, smeh i rad u grupi čine da rad na sebi postane zadovoljstvo. Jer ponovo osvajamo svoje telo i vraćamo se osećaju kada su onaj koji naređuje i onaj koji izvršava jedno, radosno biće, prisutno u sadašnjem trenutku.