Jesen u mojoj ulici

Nekada su školske godine završavale popravljanjem ocena i jedva-čekanjem letnjeg raspusta, a nove započinjale obaveznim sastavom, ili barem jednim časom iz likovnog, na temu “Jesen u mojoj ulici”.

Danas, školsku godinu završavamo u žalosti za izgubljenim mladim životima i uz očajničke molbe nastavnika za radionicama o empatiji za decu petog razreda.

Raspust provodimo pitajući se koliko “jako” je bio zaključan pištolj dok na putu na more seciramo roditeljske/nastavničke/vaspitačke/omladinskoradničke kapacitete, odnosno kapacitete svih sem nas samih, trubeći idiotu koji nije u prvoj sekundi krenuo na zeleno na semaforu. 

Posle mora vraćamo se u tokove života koji traje od 8 do 16h, zvane radni dan, i upiremo mozgove smišljajući inovativne načine kako da mlade vratimo na pravi put. Na putu sa posla pitamo se kuda ide ovaj svet dok se posmatramo kako se odrastao čovek izlazi iz auta i palicom napada ženu u drugom autu. Stižemo kući umorni i ljubimo decu u prolazu, kuvamo “na brzaka” večeru i veče završavamo čitajući, skrolujući, lajkujući i šerujući sad već sa pola mozga vesti koja i na odeljuku “zabave” imaju prizvuk crne hronike:

“EVO KAKO JE K.K. PROVEO PRVI DAN U ŠKOLI! Hladnokrvno nastavlja tamo gde je stao – pre četiri meseca ubio..”

“OTKRIVAMO ŠTA JE SA DEVOJČICOM IZ KADE…”

“Devojčici (14) iz Futoga skinuta nanogvica, određen joj…”

“Ovo je nasilnik koji je držao devojku zaključanom…”

“URNEBESNA TUČA NA SEMAFORU! Tupan i glupan…”

“KAD BI I DOBIO METAK, LAKO BI GA ZAMENILI…”

“Pretnje antiratnim aktivistima…”

“Pretučena devojka traži pomoć: Ne znam da li ću dočekati …”

“Pretio majci batinama i ubistvom u stanu..”

“Priveden muškarac koji je udario dečaka na Kalemegdanu …”

Ujutru se budimo 1. septembra, spremamo doručak, vozimo decu u školu, trubimo na semaforu, trube nama na semaforu, otvaramo telefon i opet čitamo vesti i nadamo se da će nam zabrana kapuljača i trenerki doneti mirniju školsku godinu.
U celoj toj zbrci više se i ne pitamo gde je tema “Jesen u mojoj ulici” i zaboravljamo da nas iz ćoška gleda tamo neka mlada devojka ili momak, možda baš sa kapuljačom na glavi i pitaju se u koji to svet odraslih treba da uđe, kad tamo preti svako. Preti se svima – od dečaka, majke, aktiviste, gradonačelnika, devojke… Kad tamo tražimo laka i brza rešenja i ne preispitujemo sebe, već razloge i krivce tražimo u drugima.

U celom tom upinjanju da smislimo inovativne načine da mlade vratimo “na pravi put” ne razmišljamo da, kako Alternativni izveštaj kaže, kao uzroke nasilja u Srbiji mladi ljudi najčešće prepoznaju, na prvom mestu, porodične odnose i sa druge strane odsustvo i pad društvenih vrednosti i lošu kaznenu politiku.

Zato hajde da kad stignemo u naše kancelarije, ili dok pravimo kampanje za naš aktivizam, dok donosimo odluke o kaznama ako nam je to posao ili smišjamo politike i dok “na brzaka” kuvamo večere, probamo da umesto svega što smo do sada radili,  ipak obratimo pažnju za početak na nas same i naše odgovornosti. Na naš uticaj na nove generacije. 

Bilo da nosimo kravatu ili kapuljaču, hajde da im pokažemo da može i bez psovke, pretnje i metka. 

Možda nam onda školske godine ponovo počnju uz temu “Jesen u mojoj ulici”, umesto vesti iz crne hronike. 

_________________________________________________________________________________________

Umesto otvorenog pisma i javnog apela.

Svima nama.

Zarad naših budućih generacija.