Priča “Dobra žena praznu kuću čini da je puna”

U okviru poršlogodišnjeg ciklusa konkrusa “Poslovice: vanvremenske mudrosti”, jedan od pobedničkih radova jeste rad Maše Milutinović, učenice Karlovačke gimnazije, čija je mentorka bila Jelena Ratkov Kvočka.

U saradnji sa studijom Furuna Crafts, premijerno vam predstavljamo kratkometražni animirani film kreiran na osnovu pobedničke priče.

Dobra žena praznu kuću čini da je puna – pobednička priča

Imala sam srećno detinjstvo. Sa mamom i tatom u malom, skromnom stanu, živeli smo u ljubavi, složno i zadovoljno. Tata je radio, ja sam išla u školu, a mama nas je ispraćala i dočekivala, uvek nasmejana i raspoložena.

Imali smo mali, stari televizor, a zidove je mama ukrasila našim fotografijama, koje su nas podsećale na posebno lepe trenutke: sa naših zajedničkih izleta, sa plaže kad smo jednom bili na moru, sa mojih skromnih, ali veselih rođendana… Ja nisam imala svoju zasebnu sobu, ali mama je uvek rado dočekivala moje drugarice, a one su se posebno radovale maminim kolačima sa višnjama! U našoj dnevnoj sobi bilo je malo stvari, ali uvek puno topline i ljubavi.

Tata je imao skromnu platu, ali mi nikad nije smetalo što nemam “firmirane” patike ni džempere “la kosta”. Sećam se kad mi je mama isplela džemper od plave angora vunice. Bio je to najtopliji džemper na svetu. Isti takav džemper mama je isplela i mojoj lutki, sa kojom sam uvek spavala, srećno i bezbrižno.
A onda je srećnim danima došao kraj. Mama se iznenada razbolela i ubrzo nas napustila. Tata i ja smo ostali zagrljeni i nemi u svojoj tuzi i bolu. Tata se povukao u sebe, nije umeo više ni da se smeje, ni da se šali. Da bi ugušio svoju tugu, potpuno se okrenuo poslu. Radio je neumorno i dan i noć, dolazio je kasno i odlazio u cik zore. Njegovi stari prijatelji, za koje više nije imao vremena, pričali su kako strahovito napreduje u firmi, a meni su, u šali, govorili, da ću ubrzo biti veoma bogata devojčica.

Kada sam ga pitala zašto više ne priča sa mnom, rekao je da nema vremena i da ga suviše podsećam na mamu. Svaki dan mi je ostavljao sve više novca, da kupim, ako mi nešto treba. Onda je, jednog dana, došao kući u novom “mercedesu” i obavestio me da se uskoro selimo. Kupio je vilu u centru grada.
Počeo je naš novi život. Nova kuća je bila prostrana i luksuzna. Imala je nepotrebno velik broj prostorija, a Katarina, tatina nova žena, angažovala je stručnjake, koji su kuću opremili novim, savremenim, modernim nameštajem. Umesto našeg malog, starog televizora, gledao je u mene ogromni ekran, koji zauzima pola zida.

Prilikom selidbe, spakovala sam u kutiju sve naše, meni drage, fotografije, jer sada su zidove krasile skupe slike poznatih umetnika. Ja sam imala svoju sobu i svoje kupatilo. Katarina je izabrala najskuplji nameštaj, ne pitajući me, da li mi se to sviđa. Ćutala sam, shvativši da za nju to i nije bilo bitno.
Katarina je bila lepa i privlačna žena, ali su joj oči bile hladne, a osmeh namešten, po potrebi.
Jednom sam pozvala u posetu moje stare drugarice. Katarina se saglasila, uz primedbu da se nada da nećemo napraviti nered u kući. Da bi ostavila snažan utisak, naručila je izuzetno skup ketering (jer u našoj kući se nije kuvalo, da se miris hrane ne bi uvukao u skupoceni nameštaj). Drugarice su bile nekako rezervisane. Rekle su da je sve divno, ali da se osećaju kao u muzeju, a pričale su tiho, da ne uznemire Katarinu, u drugom delu kuće.

Jednog dana, nestao je moj omiljeni plavi džemper. Katarina ga je bacila, jer plava boja nije “u trendu”. Tako je nestala i moja lutka, jer je “verovatno” po mišljenju Katarine, puna virusa i bakterija.
U našoj kući nije bilo smeha, a sve češće se čuo tatin nezadovoljni i Katarinin svađalački glas.
Jednog dana, na putu do škole, naišla sam na baku (koja se verovatno vraćala iz prodavnice) kako sakuplja po trotoaru rasute namirnice. Živela je tu u blizini pa sam joj pomogla da odnese stvari u stan. Imala je tople oči i neki blagi osmeh kad me je, iz zahvalnosti pozvala unutra.

Ušla sam i srce mi je zastalo. Na trenutak, kao da sam se vratila u detinjstvo. Mali, stari televizor, izbledelo ćebe prebačeno preko poluraspadnute fotelje. Na zidu fotografije razdragane dece (verovatno unuka), i dobro poznati, skoro već zaboravljeni, miris kolača sa višnjama.

Te noći sam shvatila puno značenje poslovice : ”Dobra žena praznu kuću čini da je puna.”

O konkursu “Poslovice: vanvremenske mudrosti”

Omladinski savez udruženja OPENS u partnerstvu sa Gradom Novim Sadom, Gradskom upravom za sport i omladinu, Gradskom upravom za kulturu, Vladom Autonomne Pokrajine Vojvodine, Pokrajinskim sektretarijatom za sport i omladinu, Pokrajinskim sekretarijatom za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, Pokrajisnkim sekretarijatom za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine-nacionalne zajednice i Maticom Srpskom je u septembru raspisao konkurs za pisanje kratkih priča na temu (zadatih) srpskih narodnih poslovica, za učenike koji pohađaju srednje škole sa sedištem na teritoriji APV kao i za srednje škole sa sedištem na teritoriji APV.